Download Via Romana Vuk Drašković PDF

TitleVia Romana Vuk Drašković
File Size1.2 MB
Total Pages273
Document Text Contents
Page 136

- узвикнуо је неко и он је, први пут у свом животу, изашао на

праву бину, пред праве микрофоне и каме- ре. „Мама Хуанита..." -

заурлао је, а Студентски град је пао у транс. Телевизијски микрофони

су склоњени, светла и камере угашени, али ми смо, још сатима, слу-

шали свог Воју Типа... Попадао је све испите, остао без права на

студентски кредит и дом, па је отишао. Где је? Шта ради? Да ли је још

жив?

А ја где сам, и нисам ли, и ја, Воја Тип? Дођоше у моју собу њих

двојица, а Бибу и Анта замолише да изађу. Они су - рекоше - из

Државне безбедности! Пресецају ме свакојаке слутње и зебње, а они

расположени, питају за испите, за девојке, нуткају цигаретама.

Питају и как- вог сам здравља, могу ли да трчим триста метара, а да

се не задишем и ознојим. Куд да трчим и што да трчим?

- питам се у себи, а њима кажем да сам здрав и да могу издржати

и пет километара, ако је потребно. Кондицију сам стекао у

детињству, пешачећи и трчећи до школе. „То смо и очекивали“,

рекоше и замолише ме да пођем са њима до Комитета

социјалистичке омладине. Одох тамо присебан, а у трену једноме

остадох без памети. У трену када чух да ћу, можда, на стадиону

Југословенске народне армије, 25. маја, на Дан младости, ја бити тај

који ће предати штафету Другу Титу и честитати му рођендан! Само

што та срећна вест уђе у моје уши, већ сам трчао, летео, не триста

метара него триста кило- метара, много дуже, целом државом,

путевима, плани- нама, препливавао реке, ни налик себи, атлета, сав

од мишића. Па видех Тита пред собом, у маршалској уни- форми,

прелепог и насмејаног, предајем му штафету и говорим... већ сам

смислио и шта му говорим, поново говорио, али лепше, све лепше...

Да дођем, рекоше ми, за три дана и да чувам тајну - испратише ме са

осмеси- ма, а та три дана се одужише, не идем на факултет, не

примећујем никог у Студењаку, не могу да једем од ра- дости и славе

која ме чека. Мислио сам да ме чека. Кад одох тамо у заказано време,

рекоше ми да сам, по свему, узоран и студент и комуниста, да

рачунају на мене и да им је драго што су ме упознали. Нажалост,

Page 137

штафету ће Другу Титу предати једна млада радница, биће то и у

новинама... Београд се окретао око мене и ја сам некуд тонуо од туге,

па одмах и не чух добро да су све о мени јавили Другу Титу и да ми

Друг Тито шаље поздраве.

Моја патња тада је први пут породила и мисли од којих сам се

уплашио. Личим ли то на оне наше ичо- глане из записа Арслан-бега?

Сетих се и писма Зејни и њеног одговора. Да ли је Тито мени што је

султан био Арслану? Јесам ли јаничар или бостанција? А они око Тита

шта су? Везири, паше, капудан-баше, бегови, кај- маками, улема?

Маркс, Енгелс и Лењин су моја Света књига, а Партија су јаничари

који се боре за праву веру. У Књигу, султана и веру не сме бити

никакве сумње. То ми је и отац рекао. Бежао сам од тих мисли и

поређења, прекоревао се и тешио надом да су утваре пролазне.

А утваре су се ројиле и боцкале све подмуклије. Онај ферман, да

неопредељени морају да се опреде- ле, замени нови ферман, да су

они Муслимани по националности, па шести народ у Југославији

доби и нову, шесту, буктињу у државном грбу. Партија започе да

скида анатему са потомства и рођака мртвих и жи- вих усташа.

Доктор Хасан седе у фотељу секретара пар- тијског Комитета у

Орлову, Јусуф Пашић дође на чело Државне безбедности, а покрену

се и културно-умет- ничко друштво Мерхамет.

Има ли нечег притајено непоштеног или злог у тону мог присећања?

Не знам.

„Јебао их њихов МерхаметГ - опсова мој отац, и то гласно, тог лета,

када дођох на студентске ферије. „Није то, сине, никакав Мерхамет,

него кијамет, упамти шта ти кажем, али држи у себи, јер ово зло није

из Титове главе."

Савет да имам два лица, а то значи да будем без лица, није ми био

потребан. Мимикријом и камелеон- ством ишао сам ка свом циљу.

Једно мислити и осећа- ти, друто говорити, треће чинити. На тој

стази било је најсигурније. Преко пута Студењака, била је кафана Код

чика Милутина. Опјанише се једне ноћи неки сту- денти из Црне Горе

Similer Documents