Download Viktor Peljevin - Omon Ra PDF

TitleViktor Peljevin - Omon Ra
File Size511.3 KB
Total Pages78
Table of Contents
                            1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
O piscu
                        
Document Text Contents
Page 39

- Jesi li se zakleo na ćutanje? - pitao je Mićok s lakim prezirom.
- Ostavi me - rekao sam, okrenuvši se ka zidu.
- Malopre su te dovukla dvojica zastavnika širokih njuški u crnim mantijama - nastavio je - i

kažu: „Na, uzmi svog Egipćanina”. A tebi sva bluza ispovraćana. Stvarno se ničeg ne sećaš?
- Stvarno - odgovorio sam.
- E, pa drži mi palčeve - rekao je. - Moram da krenem.
- Držim ti palčeve - rekao sam. Više od svega na svetu hteo sam da spavam, zato što sam osećao

da ću se, ako dovoljno brzo zaspim, opet probuditi kao ja.
Čuo sam kako je Mićok uz škripu zatvorio za sobom vrata, a onda je već bilo jutro.
- Krivomazov! Kod Kapetana leta! - viknuo mi je na uvo neko od naših.
Definitivno sam se probudio čim sam se obukao. Mićokov krevet je bio prazan i nerazmešten,

ostali momci su u majicama sedeli na svojim mestima. Osećao sam neku napetost u vazduhu, svi su se
zbunjeno zgledali, i čak ni Ivan nije izvaljivao svoje uobičajene jutarnje šale, glupe, ali užasno
smešne. Shvatio sam da se nešto desilo, i čitavim putem naviše na drugi nadzemni sprat, gde se
nalazio kabinet Kapetana leta, pokušavao sam da shvatim šta je to. Idući hodnikom i mršteći se zbog
sunca što se probijalo kroz zavese, a koje već odavno nisam video, primetio sam svoj odraz u
ogromnom prašnjavom ogledalu na jednom od skretanja, bio poražen svojim mrtvački bledim licem, i
shvatio da je moj podvig zapravo već odavno počeo.

Kapetan leta mi je pošao u susret i pružio mi ruku.
- Kako idu pripreme? - upitao je.
- Dobro, druže Kapetane leta - rekao sam.
Ispitivački me pogledao u oči.
- Vidim - rekao je posle nekog vremena - vidim. Evo zašto sam te pozvao, Omone. Pomoći ćeš

mi. Uzmi ovaj kasetofon - pokazao je mali japanski kasetofon na stolu ispred sebe - obrasce, olovku,
i idi u sobu trista dvadeset devet - ona je baš sad slobodna. Jesi li nekad dešifrovao zapise?

- Ne - odgovorio sam.
- To je prosto. Pustiš malo traku, zapišeš ono što čuješ, i puštaš dalje. Ako ne razumeš iz prve,

slušaš nekoliko puta.
- Jasno. Mogu li da idem?
- Možeš. Stani. Mislim da ćeš razumeti zašto sam baš tebe zamolio da to uradiš. Uskoro će se u

tebi pojaviti svakojaka pitanja na koja ti niko tamo - Kapetan leta je pokazao prstom na pod - neće
odgovoriti. I ja bih mogao da ti ne odgovorim, ali mislim da je bolje da budeš obavešten. Neću da se
opterećuješ nepotrebnim mislima. Ali imaj na umu da ni politički rukovodioci ni posada ne treba da
znaju ono što ćeš ti sada saznati. Ovo što se dešava je službeni prekršaj s moje strane. Kao što vidiš,
prave ih i generali.






Ćutke sam uzeo kasetofon i nekoliko žutih obrazaca sa stola - istih kao oni koje sam video juče, i
krenuo u sobu 329. Na prozorima su bile čvrsto navučene zavese, a na sredini stajala poznata metalna

Page 40

stolica sa kožnim kaiševima na nožicama i rukohvatima, samo su sada od zida do nje vodile nekakve
žice. Seo sam za mali pisaći sto u uglu, stavio ispred sebe išpartani obrazac i uključio kasetofon.

- Hvala, druže pukovniče... Jako je udobno, samo nekakva fotelja, a ne sto, ha-ha-ha... Naravno
da sam nervozan. Pa ovo je ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba „i” - Sviridenko...

Isključio sam kasetofon. Bio je to Mićokov glas, ali nekako čudan, kao da su na njegove glasne
žice umesto pluća priključili kovački meh - govorio je lako i otegnuto, sve vreme izdišući.
Premotavši traku malo unazad, opet sam pritisnuo play i nisam je više zaustavljao.

- Ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba „i” - Sviridenko... Ne, hvala, ne pušim. Kod nas u grupi
niko ne puši - takve ne primaju... Da, već druga godina. Čak ne mogu da verujem. Još kao mali sanjao
sam da letim na Mesec... Naravno, naravno. Baš tako, samo ljudi s kristalnom dušom. Nego šta - kad
je cela Zemlja ispod... Za koga na Mesecu? Ne, nisam čuo... Ha-ha-ha. To se vi šalite, vi ste
veseljak... A kod vas je nekako čudno. Pa, neobično. Je l’ to kod vas svuda tako, ili samo u
specijalnom odeljenju? Koliko je ovde lobanja na policama, gospode! - stoje kao knjige. I s
ceduljicama, vidi ti... Ne, ne mislim tako. Ako tu stoje, znači tako treba. Ekspertiza, kartoteka.
Razumem. Razumem. Ma šta kažete... I kako je samo očuvan... A ono iznad oka - je l’ od ledene
sante? Moja. Bile su još dve ankete. Pre Bajkonura

6
- poslednja provera. Da. Spreman. Pa ja sam,

druže pukovniče, sve to detaljno... Samo da pričam o sebi, od detinjstva? Ma ne, hvala, udobno mi
je... Pa, ako tako treba. A vi biste mogli da napravite naslone za glavu kao u kolima. Inače će jastuče
da pada, ako se nagne... Aha, a ja se mislim šta će vam takvo ogledalo na zidu. A vi ćete, znači, drugo
da stavite na sto. Kakva debela sveća... Od čega? Ha-ha-ha. Šalite se, druže pukovniče...
Neverovatno. Časna reč, prvi put vidim. Čitao sam da je to moguće, ali nikad nisam video.
Neverovatno. Kao neki hodnik. Kuda? U ovo? Gospode, koliko ogledala imate, kao kod frizera. Ma
ne, šta vam je druže pukovniče... Šta vam je. To je uzrečica, zalepila se od bake. Ja sam naučni
ateista, inače ne bih došao u pilotsku... Sećam se, otprilike. Ja sam u Moskvu došao tek sa jedanaest,
rodio sam se u jednom malom gradu - znate, pored pruge, jednom u tri dana prođe voz i to je sve. Mir
i tišina. Ulice prljave, po njima gacaju guske. Mnogo pijanaca. I sve je nekako sivo - zima, leto, nije
bitno. Dve fabrike, bioskop. I još park - jasno, u njega je bolje ne zalaziti. Pa eto, vidite - ponekad na
nebu zabruji - podigneš oči i gledaš. Ma šta da se objašnjava... A još sam stalno čitao knjige,
dugujem im sve što je dobro u meni. Najomiljenija, naravno - „Maglina Andromede”. Jako je mnogo
uticala na mene. Shvatate, gvozdena zvezda... I na najcrnjoj planeti nalazi se veseli sovjetski zvezdani
brod sa bazenom, oko njega mrlja svetloplave boje, a tamo gde se ta svetlost završava - neprijateljski
život, koji se boji svetlosti i može samo da se skriva u tami. Nekakve meduze, to nisam shvatio, a još
i crni krst - to je, ja mislim, aluzija na crkvenjake. Bio je takav crni krst, šunjao se u mraku, a tamo
gde je plava svetlost, ljudi rade, vade anamezon. Kad tu onaj crni krst opali po njima nečim
nepoznatim! Gađao je samog Erga Noora, ali ga je Niza Krit zaklonila svojim grudima. A naši su se
posle osvetili - atomski udar do horizonta, Nizu Krit su spasili, a glavne meduze uhvatili, pa u
Moskvu. Još sam čitao i razmišljao - kako samo rade ljudi u našim ambasadama u inostranstvu!
Odlična knjiga. I još jedne se sećam. Tamo je bila neka pećina, šta li...

- ...
- Ili ne, pećina je bila posle, nije pećina, nego hodnici. Niski hodnici, a na plafonima - garež od

baklji. To su ratnici noću stalno nosili baklje, čuvali gospodina carevića. Od akadijanaca, govorili
su. U stvari su od brata čuvali, naravno... Vi mi, gospodine načelniče severne kule, oprostite ako
govorim nešto što ne treba, ali kod nas svi tako misle - i ratnici, i sluge. Ako naredite da mi se odseče

Page 77

1 OMON - skraćenica za Odeljenje milicije za specijalne namene. Prev.
2 OVIR - Odeljenje za vize i prijavu boravka, takođe jedna od službi unutrašnjih poslova. Prev.
3 „Celodnevni boravak” na ruskom „группа подленного днь” - bukvalno „grupa produženog

dana”. Prev.
4 Sovjetski pisac; najpoznatije delo „Povest o pravom čoveku”. Prev.
5 Centar za upravljanje letovima, glavni štab kosmičkih letova u Rusiji. Prev.
6 Bajkonur - lansirna kosmička stanica u Rusiji. Prev.
7 Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu. Prev.
8 Naziv stanice metroa u centru Moskve, nedaleko od Crvenog trga. Prev.
9 Linije moskovskog metroa obeležene su različitim bojama. Stanica Lenjinova biblioteka

nalazi se na crvenoj liniji koja spaja severoistočni i jugozapadni kraj Moskve. Prev.

Page 78

Table of Contents
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
O piscu

Similer Documents